Село Козара на врху планине славног имена: Стари споменици, свједоци дугог постојања и велике жртве (ФОТО)

Гробље у селу Козара, на врху планине славног имена, свједочи о дугом постојању српског становништва у овом страдаланичком, али херојском крају.

Стари споменици, поред цркве изграђене 2016. године, а коју је освештао владика бањалучки Јефрем, неми су свједоци историје.

У ратовима, Козарчани су први носили барјак слободе и своју борбу скупо су платили. Тако је било и у два последња рата.

Епитафи на споменицима шаљу јасну поруку.

Изгинули у НОР. Савановић, дјед Јово, баба Ђурђија, отац Симо, мајка Анка, сестре Драгица, Јованка и Софија, браћа Душан и Јован.

Након Другог свјетског рата, село је расељено. Закључено је тада да је јефтиније уступити имања ближе урбаним срединама, у селима где постоји инфраструктура, него све то градити у селу Козара, у засеоцима Суботићи и Шмитрани, где није било путева, електро-мреже, превоза…

– Тешко се из Козаре могло стићи било гдје. Турјак, удаљен седам километара, за нас је био прво, најближе и веће мјесто до којег смо стизали пјешке, преко њива, потока, шумом. То су лијепе успомене на тежак живот у крају, гдје су зиме биле оштре и сурове – испричао нам је Драгутин Шмитран, учитељ у пензији. Он је после одласка из родног села, изабрао Грбавце, за нови завичај.

Ипак, најупорнији, који нису хтјели са својих имања и вишевјековних огњишта, Козарчани који нису могли нити жељели оставити завичај, одржали су ово мјесто.

Прeма послjедњем попису 2013. године, у селу Козара било је 46 становника. Године 1991. било их је 126. Послjедњих година, створени су бољи услови за живот а у више домаћинства су млади, дјеца, ученици, омладинци….

Козара је постала привлачно мјесто за туризам, овдје има све више викендица и кућа за одмор.