СЈЕЋАЊЕ НА САВСКЕ МЛИНОВЕ Успомене навиру између корица књиге Хикмета Хаџиалагића

Током прошлог вијека на Сави је било усидрено много млинова, у неком периоду чак 17, прича Хаџиалагић са великом сјетом, подсјетивши истовремено и на период своје младости.

– Ја сам био млад, а млинови стари. Ту смо се љети купали, скакали у воду, хватали за велико дрвено коло, а навече дуго сједили, свирали, пјевали, забављали се – испричао је аутор књиге у којој је исписао своје успомене на то вријеме.

Несташлуци
Хикметов колега и вршњак Касим Дубичанац сјећа се ђечачких несташлука на млиновима, што је такође забиљежено у књизи.

– За доказивање код ђевојака мјера храбрости било је хватање и пролазак кроз воду на великом млинском колу. То је искуство слично рингишпилу плус пролазак кроз воду. Када сам се ухватио за клизаво коло млина Алије Мајданца завикао је млинар, неки бркајлија, и ја сам скочио у воду.

Приликом скока сам се оклизнуо и расјекао ногу, угрувао се, али побјегао. То је једно од мојих многих искустава с млинова, које памтим – испричао је Касим Дубичанац, носталгично свједочећи о шездесетим годинама прошлог вијека.

Мирис брашна
Млинови су заузели почасно мјесто на поштанским разгледницама, у књигама, у историјским документима, на умјетничким сликама, у новинским чланцима.

Власници су биле већином градишке породице Мајданац, Тељиговић, Сухоњић, Дубичанац, Плетилић, Гвозден, Ћехајић, потом Ковачевић из Брестовчине, Шврака из Мачковца, Плотан из Доње Долине, Кнежевић и Ковачевић из Горње Долине, Жужић, Рафајац и Матокановић из Доњег Вароша, насеља са хрватске стране ријеке.

Млинови су, каже Хикмет Хаџиалагић, плутали на шупљим дрвеним трупцима или понтонима. На њима је била млинска кућица и водено коло, а мирис брашна ширио се свуда на ријеци.

– Власник млина на води морао је имати дозолу за рад Агенције за управљање ријечним токовима, којим је прецизирана локација млина. Сваки власник посједовао је мањи објекат, бараку, на обали, за пријем жита и испоруку брашна, што је такође било регулисано посебном дозволом локалне власти – објаснио је за Српскаинфо Хикмет Хаџиалагић.

Санте леда
Власници су, каже он, свој рад подмиривали ушуром у процентима од осам до 12 одсто, зависно од врсте жита, пшенице, кукуруза, ражи, јечма, зоби…

Осим просте мељаве, посебан производ био је такозвани бунгур од опране, кухане и сушене пшенице. У домаћинствима је замјењивао скупу рижу.

– У зимском периоду млинови на Сави били су у опасности. Дебеле санте леда ударале су у млинове и кидале везове. Тада је настајала велика борба да се они зауставе, привуку обали и врате на стално мјесто. Најбезбједнија привремена сидришта била су у Новој Вароши, гђе је ријечна матица најслабија. То мјесто било је познато у народу као зимовалиште млинова – испричао нам је Хаџиалагић, сјећајући се давне, али њему блиске и упечатљиве прошлости Градишке.

Понтонски мост
Транспорт робе и путника преко Саве до 1939. године одвијао се преко понтонског моста у Градишки.Пловидба бродова захтијевала је отварање моста на његовом средњем дијелу. На тај начин омогућаван је пролаз бродова у оба смјера. Отварање моста је био велики доживљај за многе који су посматрали са обале или чекали прелазак.Дешавало се да брод са шлепом или сплав с трупцима откину дио моста, који великом брзином крене низ ријеку.

Репортажа Везува Тињића
Познати новинар из Бањалуке Везув Тињић у репортажи објављеној 1965. године писао је о млиновима и млинарима.

Нестају млинови и воденице, више се не исплати, причао је Алија Мајданац из Градишке. Скупо одржавање, кладе, балвани, поправке и високи таласи односе, нагризају млинове и ову ђелатност.

Такође је све мање жита које народ доноси на мељаву, повјерио се Мајданац, подсјетивши да је његов млин на Сави постављен 1913. године.

– Има дана када нико ни килограм жита не донесе, а водено коло је направљено да се окреће, не да стоји, јер тако пропада – испиричао је Алија Мајданац Везуву Тињићу.

Посљедња четири млина на Сави, међу којима и Алије Мајданца, престала су с радом 1965. године.