Српски научници и историчари у ТВ серији “Српска варош”: Последње документарно-игране сцене у Београду, Бањалуци и Градишки (ФОТО)

Српски академици, историчари, научници, професори, духовници те друге значајне личности из области образовања и културе, учествују у документарно-играном ТВ серијалу “Српска варош у Градишки”, чије снимање је у завршници.

На ову тему говоре српски академици Василије Крестић, Гојко Суботић, Дарко Танасковић, Војислав Павловић, професори Милош Ковић, Никола Вилотић, Вера Вујчић, принцеза Јелисавета Карађорђевић, адвокати Душанка Суботић Хомен и Ненад Константиновић, директор Управе за сарадњу са Србима у регион и хуманитарац Арно Гујон…

У Градишки, о “Српској вароши” говорили су професорица Радана Станишљевић, археолог Бојан Вујиновић, историчар Бојан Вујчић, теолог Дарио Дринић…

 

-Преостао нам је још један дан снимања, у Бањалуци. О значају “Српске вароши”, с краја осамнаестог и до половине деветнаестог вијека, када је грађански слој у Градишки разорен злочинима у Другом свјетском рату, говориће још владика бањалучки Јефрем, теолог Славољуб Лукић, професор Боривоје Милошевић, академик Рајко Кузмановић и глумица Љиљана Чекић.

-Емитовање три полусатне епизоде планирано је у јануару и фебруару у програму РТ РС и РТВ Градишка. У јануару ћемо такође у “Културном центру” премијерно приказати скраћену верзију ове серије, у којој се у улози наратора појављује популарни градишки глумац Златан Видовић – изјавио је за Српскаинфо Бојан Вујиновић, археолог и градски менаџер.

Бурна историја

До Другог свјетског рата, ни један крај Босанске Крајине, није имао толико интелигенције као Босанска Градишка. Трговци и занатлије, школовали су сиромашну дјецу са села, стварајући од њих перјанице српске националне омладине. Студенти из Градишке слиједили су идеал знања, јер само тако, говорили су, могуће је докучити слободу и стати на чело свога народа у тешким и судбоносним временима.

Градишку у Београду, гледано са историјског аспекта, у научним круговима доживљавају тужно и срећно, истовремено. Тужно, зато што је то, како рече историчар Дарко Танасковић, парадигма наших, српских дисконтинуитета. У том смислу је Градишка је примјер града, чији су напори у цивилизацијском уздизању, у инклузивном космополитиском српству, грубо прекидани, са три рата у једном вијеку.

 

– Срећним околностима сматамо чињенице, да је Градишка на обали Саве, на изванредном мјесту за развој града, постигла унутрашњу снагу да се као феникс из пепела поново подигне, захваљујући визији, ентузијазму, способности њених људи – казао је Танасковић.

Стварање трговачког слоја код Срба у Херцеговини и Босни, на територији данашње старе Србије, то је феномен којег можемо да пратимо бар од 17 вијека, сматра историчар Милош Ковић.

– У 18 вијеку херцеговачки трговац креће се простором од Беча до Цариграда. Онда се ту јављају српски трговци из Посавине и Крајине, као снажан сталеж. Појава трговачких и грађанских породица из Градишке, какви су Чубриловићи, Видовићи и остали, није инцидент и појава ниоткуда, него је луч њиховог односа према образовању, као примарном циљу којем су стремили – рекао је профестор Милош Ковић.

Паланка на вратима државе

Гаврило Петровић, дописник из Градишке, пишући текст о Просвјетином ђачком дому, 1933. године биљежи: “Једна мала паланка на периферији Крајине, гдје су се дизали устанци још под турским вактом, гдје је блаженопочивши Краљ Петар Први, велики ослободилац и војвода под именом Петар Мркоњић, 1875. године заметнуо борбу с Турцима, за ослобођење потлачене раје и тиме положио чврсте темеље уједињеној отаџбини Југославији – та мала паланка је Босанска Градишка у Крајини.

Видљиво је да су први отпор атаку окупатора на школство и цркву на својим плећима изнијели богати трговци, који нису жалили ни себе ни материјална средства да би сачували српско име. Они су уједно увидјели потребу школовања нових нараштаја и стварања националне интелигенције, па је с тим у вези 1902. године у Сарајеву основано Српско просвјетно и културно друштво Просвјета.

У истој години, тачније 2. децембра, у Босанској Градишки основан је пододбор Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“, а први предсједник пододбора био је Милан Сабљић, син Давидов. Чланови главног одбора „Просвјете“ из Босанске Градишке били су доктор Јово Малић, и адвокат Богдан Видовић, син Васе Видовића.

Срби су у БиХ на почетку Првог свјетског рата имали су укупно 396 друштава. Највећи број налазио се у бањалучком округу а првак по томе била је Босанска Градишка са 25 друштава. Тај број тек добија на тежини ако га упоредимо са 23 друштва у Сарајеву или 14 друштава у Бањалуци.

Већ 1913. године многе вође српског народа и сви који су размишљали у духу свеславенске идеје, стављени су под присмотру, а неки су морали напустити БиХ и спас потражити у Србији.

Први свјетски рат

Када је почео Први свјетски рат, српско страдање у Крајини, у Градишки и Бањалуци, било је масовно. Многи прваци свога народа, завршили су на судским процесима, под оптужбом за велеиздају.

Посебно су били прогањани чланови породице Чубриловић, Вељко је убијен, а Јово и Бранко су затворени, др Јован Малић је депортован у логор у Арад, Владимир је ухапшен, а Ђорђе је 1913. године пребјегао у Србију.

 

Сличне судбине задесиле су Суботиће, Видовиће, Сабљиће… Толико пута изговарана парола чувених соколара „Устај, живи, бори се, не клони“, наставила је да живи у њима и њиховим потомцима.

Снажну просветарску, духовну и слободарску улогу развијали су у Градишки прото Душан Суботић, његов отац Јово а ове вриједности наслиједили су, њихови потомци, у Београду. Прото Душан Суботић био је посланик у Скупштини краљевине Југославије у пет мандата, борац за економски и сваки други просперитет.

Ауторски тим

Снимање ТВ серије „Српска варош у Градишки“ финансира Град Градишка уз помоћ јавних установа „Културни центар“, „Градско позориште“, Туристичка организација, и Завичајни музеј.

У ауторском тиму, осим продуцента Бојана Вујиновића су сниматељи Зоран Пилиповић, Милан Бајић и Игор Сузић, мајстор звука и монтажер Горан Пузић, дизајнер звука Игор Сузић, мајстор свјетла Душко Крковић, постпродукција ја повјерена Давиду Гатарићу, а редитељ је Бошко Крљаш.

Аутори: Милан Пилиповић