Стево годинама трагао за дједовом вјечном кућом: Након 105 година од погибије, упалио свијећу и помолио се на Јовановом гробу (ФОТО)

На гробљу у аустријском граду Нојкирхену, Стево Стојнић из Машића је средином јуна, заједно са супругом Надом, сином Александром и снахом Сањом, први пут, послије 105 година од погибије дједа Јована, бившег војника аустријске монархије, упалио свијеће и помолио се за његову душу.

Стево је годинама трагао за дједовим гробом, о чему је Српскаинфо писао, распитивао се о његовој судбини, изучавао списе и документе о Првом свјетском рату, али тек недавно је у томе успио.

Пресудну улогу имала је његова унука Вања Стојнић, студенткиња у Аустрији која је напокон, на војничком гробљу, међу многим Лијевчанима и Градишчанима, пронашла споменик Јована Стојнића.

Више од једног вијека, пет генерација Стојнића из Машића у Лијевче пољу, трагало је за својим претком Јованом Стојнићем којег је Аустрија, заједно са више комшија, мобилисала у своју војску и одвела у Први свјетски рат. Јован је тада имао 40 година. Послије мобилизације, није се вратио кући.

Нада да ће доћи, код његових укућана, супруге и четворо дјеце, и бројне родбине, временом се губила, посебно након завршетка великог рата.

Ипак, Стојнићи у Поткозарју нису одустали од трагања за Јовановом судбином. Стево и Марко Стојнић, Јованови унуци испричали су за Српскаинфо да је њихова жеља, да сазнају било шта, дођу до бар штурог податка, историјског документа или приче о своме дједу, али и о српским војницима у туђој регименти, одувијек била велика.

Ове године, у томе су, послије трагања дужег од једног вијека, успјели. Јован је рођен 1874. године у Машићима, близу Нове Тополе. Послије Сарајевског атентата, присилно је мобилисан у аустријску војску и одведен на фронт, заједно са братом Млађеном.

– За мене и за моју породицу, одлазак на гробље, на Јованово вјечно почивалиште, веома је емотивно. Од дјетињства, када сам од оца Душана слушао приче о дједу, увијек сам се борио, настојао да сазнам гдје је сахрањен и какав је био његов ратни пут. Заједно са братом Млађеном доспио је на фронт, на страни Аустрије. Био је тешко рањен а потом умро у аустријској болници. Млађен је пребјегао на руску страну, и до краја рата био у њиховим редовима. Тако је доспио и на Солунски фронт а када је наступио мир, вратио се кући, у Машиће. Нажалост, његов отац Милан није дочекао ни Млађена нити Јована – испричао нам је Стево Стојнић.

Њих двојица су, заједно са цијелом нашом породицом, прича Стево, дуга историјска и трагична судбина у бурном времену, које, по много чему подсјећа на ово, садашње, жртву малих народа и интереса великих и моћних народа и силе.

– Послије посјете и почасти дједу Јовану, гдје нас је одвео унук мога брата Александар Колунџија, осјећам смирај у души, помијешане емоције, и среће зато што сам сазнао за мјесто гдје је скончао живот али и туге због његове и судбине многих Срба који су били принуђени да ратују и да гину за туђина – казао нам је Стево Стојнић.

У архивском запису у Нојнкирхену, у који су Стојнићи имали увид, наведено је да је Стојнић Јован, кремирани војник, из Босне, рођен 1874. године а умро 13.6. 1917. године. Стојнићи су се сада увјерили да Јован већ 105 година, почива у Доњој Аустрији, у граду Нојнкирхену, у Улици Фридхофсwеф, далеко од родног краја.

Српскаинфо / М.Пилиповић