Стотка уживо: Јелка Дојчиновић из Доњих Подградаца обиљежила стоти рођендан у програму РТВ Градишка (ФОТО)

Када је, на Дан жена, у ТВ студио Јутарњег програма РТВ Градишка, новинар Милорад Малешевић унио торту а његове колегинице у овој медијској кући упалиле свјећице у облику броја сто, то је означило исто толико година Јелке Дојчиновић из Доњих Подградаца.

Она је, гостујући у програму ТВ Градишке, уживо, напунила један животни вијек и закорачила у други. Витална је и здрава, покретна и вриједна. Ни сада, каже, не одустаје од послова у кући и у башти.

– Баш сте ме изненадили и обрадовали. Тако брзо је прошло а радила сам много, ратовала, орала, копала, куће зидала, нема посла којим се нисам бавила. У рату сам тифус пребољела, тешко живјела, дјецу породила, мужа и друге мени драге особе сахранила али се нисам предала. Увијек сам тражила, бар мало доброга у своме животу, и изборила се. Нисам никада размишљала о лошем, нисам била песимиста, како се то каже, него на живот и људе гледала позитивно а омладину савјетовала да се воле, поштују, да лијепо зборе и да се не мрзе, без обзира на вјеру, нацију, имовно стање и остале разлике – казала је Јелка, након што је угасила свјећице. Њен домаћин у студију, Сања Суботић Цумбо била је знатижељна а Јелка веома разговорљива.

Партизанска болничарка и ратник славних јединица, Пете козарске и Једанаесте крајишке бригаде НОБ, инвалид Другог свјетског рата, казала је да вјерно чува ордење и успомене давног војевања.Похвалила се да и сада чува пушку коју је заробила 1942. године у Драготињи, гдје је и рањена. У борби када су партизани минирали пругу којом је наишао њемачки оклопни воз, погођена је у ногу али се опоравила ношена надом у бољи живот, у слободу, вјером да и она учествује у изградњи хуманијег друштва, толерантне заједнице свих народа и народности.

Она је у шеснаестој години осјетила страхоте окупаторске чизме на Козари и у логорима смрти Јасеновцу и Старој Градишки. У Другом свјетском рату, у борби за слободу Јелка је прегазила многе врлети, пробијала се кроз њемачки обруч, усташке страже, предводила омладину свога краја на путу до коначног ослобођења од окупатора, превијала ране ратних другова и другарица.

– Имам Орден заслуга за народ са сребрном звијездом и Медаљу за храброст а покојни супруг Михајло је био првоборац, чувам и његову Споменицу 1941. То су моје успомене, доказ да смо обоје били у истом строју, газили ка истом циљу. Петоро дјеце сама сам подизала и васпитавала у духу слободарских убјеђења – одлучно је своју животну причу, одмотавала Јелка Дојчиновић, рођена 5. марта 1923. године. Ипак, многа свједочења и разговоре, почиње ратним сјећањима.

– Увијек је било тешко, понекад је то изгледало немогуће али сам била млада, одлучна, самоувјерена. Са стричевком Лепом Пејић побјегла сам из Јасеновца 1942. године јер сам вјеровала у живот, у нашу побједу. Таква непоколебљивост и јасан животни циљ водили су ме и касније, када сам се борила да на прави пут изведем кћерке Миљу, Росу, Даницу, Наду и сина Драгоју – објаснила је бака Јелка која се хвали са осам унучади, петнаесторо праунучади, четворо чукунунука.

Ипак, незаобилазна тема свих разговора је њен бивши командант Јосип Броз Тито.

– Када бих могло, пристајем да ми нека виша сила одузме живот и да ме сахране, да ме у гробницу полегну а да Тито устане, да врати државу за коју смо се борили, која је била понос њених народа и цијелог свијета. Мене нека сахране гдје хоће, не морају у Кућу цвијећа као њега него најближе сеоско гробље – објашњава Јелка приврженост идеалима за које се борила, у рату у којем је погинуло 25 њених најближих сродника. Тита је, додаје, упознала 1942. године, у илегали, када је била болничарка а у слободно вријеме, а када утихну офанзиве, садила лук по пропланцима, да има за борце.

– Мени данас млади не вјерују ни да сам упознала Тита нити да ме 1932. године, од тешке бољке излијечио доктор Младен Стојановић, у Приједору – упозорава Јелка на сумњичавост младих генерација према тековинама НОБ-а.

Политика и злоба
Жали због лоших односа у друштву, сујете и злобе међу људима, сталних свађа, неслоге…

– То није добро. Срамота је свађати се на сједницама које гледам, ружно говорити једни другима а народа се нико не стиди. Да сам нека власт, наредила бих овим посланицима и политичарима да засучу рукаве а из Скупштине све истјерала. Мушкарце треба послати да ору њиве, беру воће, јабука има необраних на све стране, дати задатак да сију, жању, купе гране по шуми, крешу међе поред пута. Жене, ове политичарке које се међусобно оговарају а народ их гледа, натјерала бих да перу суђе, чувају дјецу, окопавају баште, пребирају грах, лук, брезовим метлама да мету улице пуне лишћа, умјесто што сједе у и свађају се за велике плате. Код Тита то тако није могло да се ради – закључује Јелка Дојчиновић, жива књига историје подградачког краја и славне Козаре.

Херој Јаруга
Јелка Дојчиновић каже да је њена дјевојачка симпатија у рату био народни херој Стојан Грујичић Јаруга. Памти и дан његовог тешког рањавања. Било је то 28. септембра 1944. године.

– Био је згодан, стасит… У борбама је остао без обје шаке. Његов одлазак на лијечење нас је раставио. Много година касније, када је дошао у Подградце, видјевши ме, раширио је руке и рекао, гдје си љубави моја, што ме остави. Обоје смо плакали и сјетили се лијепих ратних успомена – вели ова крепка старица. Њен супруг Михајло умро је 1963. године а она је удовица пуних шездесет година. Живи у истом домаћинству са сином Драгојом и и његовом вишечланом породицом.

СрпскаИнфо/Милан Пилиповић