Судбински сусрет на Путу меда и Римљана: Како је планула љубав између Италијанке Луизе (29) и Марка (33) из Приједора (ФОТО)

За Италијанку Луизу Кефало, магистра енглеског и кинеског језика, волонтерку у градишком Удружењу „Мост“, и Марка Бановића, геометра и члана Удружења витезова „Русаг“ из Приједора, прошлогодишњи сусрет на „Путу меда и Римљана“, у Градишки, судбински је одређен. Њих двоје у то вјерују.

Средином априла, по завршетку једногодишњег волонтерског програма, Луиза и Марко почеће заједнички живот у Приједору, граду са друге стране Козаре. Млада Италијанка одлучила је да због љубави, овдје остане.

– Уредио сам стан за нас, у кући мојих родитеља у Приједору, који су, након првог сусрета и познанства, завољели Луизу. Она је веома друштвена. Воли да ради с људима, да учествује у хуманитарним акцијама, бави се и науком, изучава свјетске језике и историју… Прилагодићемо се, свакој ситуацији, сасвим сигурно – увјерен је Марко, Луизин витез којег је завољела на први поглед.

Упознавање
Имао је тада штит, оклоп и витешко оружје, а Луиза огртач староримске жене. За обострану симпатију то није била препрека. Напротив.

Њих двоје вјерују да је овај јединствени фестивал, одржан почетком септембра прошле године, био пресудан за све лијепо што се послије десило у њиховим животима. Испричали су нам, у детаље, како се то догодило. Дошли су почетком априла на договорено, исто мјесто, у парк поред Саве, гдје прољетно цвијеће увелико мирише, а старе липе одијевају зеленим огртачем. Марко је први отворио душу, подсјетио на дан њиховог првог сусрета.

– Управљао сам рингишпилом, старим, римским, забављао дјецу и остале, знатижељне госте. Поред тог рингишпила биле су дјевојке. Њих неколико. Нисмо се познавали. Оне су показивале и представљале музичке инструменте из доба Рима и присуства Римљана у овом крају. Затребао ми је столић, мали, обични, за експонате. Управо онај поред којег је била Лујза, рођена у селу Тентекано близу Наполија, са својим пријатељицама – испричао нам је Марко, подсјећајући Луизу, на тај догађај.

Она му је тада била најближа.

– Ако вам није неопходан столић, могу ли га узети на сат или два, упитао сам. Услиједио је одговор на енглеском језику, у смислу, не разумијем, не знам о чему говорите, кажите на енглеском. Наравно, знам енглески те сам се лако снашао. И поновио исто. Луиза је казала да није проблем и да ће нам уступити тај столић. Он нас је, ако се то може разумјети, такорећи зближио. Преко њега смо успоставили контакт и наставили разговарати на разне теме. Та наша прича се проширила, развукла на цијели дан, све док је трајао фестивал. Предложио сам да исте вечери изађемо заједно, да је поведем на музички програм, на концерт. Пристала је и тако је све почело. Тако се, 4. септембра прошле године, родила љубав између нас двоје.

То је Марков увод у причу о њиховој вези која је убрзо постајала чвршћа.

Виђање викендом
Луиза је прије тога настојала придобити Маркову симпатију на веома оригиналан начин. На фестивалу, у духу времена, било је много пакета сламе. Њоме је био окружен Марков рингишпил. Она је, како каже, крала ту сламу и односила на свој штанд, како би Марка испровоцирала, изазвала његову реакцију и привукла пажњу. Смију се при помињању тог догађаја.

– Када сам погледала да ли он прати ту моју активност, погледи су нам се срели, директно, очи у очи. Застала сам, срце ми је затреперило, осјећала сам неку зебњу, искру љубави у мојим, али и његовим очима. Не знајући, шта бих друго рекла, остала сам, како се то каже овдје, без текста. Ипак, некако сам се сконцентрисала. Упитала сам, да ли се ми однекуд, од прије, познајемо. Марко је одговорио, по мало збуњен, не знам, не вјерујем, ја нисам из Градишке него из Приједора. Добацила сам да ми његов лик изгледа познато и блиско. Повјеровала сам, заиста, да је ми је однекуд познат а заправо, у његовим очима, у њему сам осјетила блискост, веома искрену, топлу, угодну.

Тог дана Марко и Луиза су се договорили да бар једном седмично, викендом, буду заједно, да путују, истражују, посјећују најљепша мјеста.

– Требало је неко вријеме да се боље упознамо, учврстимо нашу везу… Ја сам у Приједору, она привремено у Градишки. Виђали смо се викендом, у нерадне дане, али како је вријеме пролазило све више смо схватали да смо једно за друго. Сада је то, сасвим озбиљна веза. Много времена проводимо заједно, путовали смо и у Италију, гдје сам упознао њеног оца Бруну. Лујза је упознала цијелу моју фамилију, ужу и ширу. Све. Заједно смо пекли ракију, били на крсној слави моје породице. Упознала је нашу, српску традицију. Стекла је симпатије свих мојих – похвалио се Марко.

Заједнички живот
Њихови планови о заједничком животу сада су сасвим јасни, извјесни.

– Послије 15. априла Луиза ће преселити код мене, у Приједор. Опремили смо за себе дио родитељске куће. Ту ћемо живјети. Сада нам је најважније обезбиједити визу за привремени боравак. Потражићемо неки посао за њу. Луиза је завршила мастер студије енглеског и кинеског језика. Студирала је такође интернационалне везе са Кином – испричао нам је Марко Бановић, геометар по занимању, запослен у КП „Водовод“ у Приједору.

Луиза учи српски а Марко духовито примјећује да се, по доласку у Градишку, најлакше споразумијевала с Кинезима.

Он је, како каже, заљубљеник у средњевјековне вјештине и занате, знатижељни путник кроз вријеме и крајеве.

Доласком у Градишку, каже Луиза, схватила је да је град веома чист и лијеп, да су људи предусретљиви, љубазни…

– Друго, што сам такође примијетила, јесте да су Срби велики гурмани. Овдје сви једу много меса, припремају обилне количине хране. Али, то сам такође примјетила, осјетила да су веома љубазни и добри домаћини. Никаквих проблема немам, са њима, расположени су, спремни свима да помогну, у свакој ситуацији – каже она.

Сусрет с Марковим родитељима
Били смо знатижељни те Луизу питали још којешта, понајвише о њеном односу с Марком. Шта је код њега прво примјетила, чиме је стекао њену симпатију, њену љубав…

– Када сам Марка упознала, схватила сам да је добар и да је џентлмен. Умије да прича о свему и веома је занимљив, духовит, љубазан. Има много сличних интересовања, као и ја. Такав утисак стекла сам већ првог дана нашег познанства – наводи Луиза.

Она је импресионирана и Марковим родитељима, родбином, пријатељима. Сви су је срдачно прихватили, указали поштовање. Мијешајући енглески и српски, по коју ријеч на више језика, али нама на разумљив начин, причала је о Марковој породици.

Његови родитељи, браћа, сестре, родбина, сви су супер, много добри, много су расположени. Мама Марица и тата Небојша су дивни, велико браво за њих. Исто тако, добре су баке Рајна и Сандра, брат, сестра, чича Горан, стрина Живана, сви су много добри.

Тако на смјену, ријеч по ријеч, Луиза и Марко су нам без оклијевања причали о себи, одлучни да од овог прољећа заједнички граде своју будућност, посвећени једно другоме. Вјерују да ће њихова нова етапа бити као најљепша бајка измаштана на Путу Римљана у Градишки, слатка као мед, у називу програма који их је зближио.

Долазак у Градишку
Повод за Луизин долазак у БиХ, а тиме и Градишку, јесте изучавање историје Балкана, посебно бивше Југославије.

– Гледала сам филм „Два пута рођен“ и првобитно планирала да дођем у Сарајево. Вјеровала сам да је Градишка, гдје се одржавао Фестивал меда и Римљана, и гдје сам свакако жељела да учествујем, близу Сарајеву. Ту ми се свидјело и на пречац сам одлучила да је Градишка мој једногодишњи избор за волонтирање – објашњава она.

Прва помисао била је хуманог карактера.

– Хтјела сам доћи и помоћи људима који пате, након рата. Када сам дошла, схватила сам да је овдје много боље, осјећа се живот, стање је добро. Препознајем много сличности у менталитету ових људи, у цијелој БиХ и јужне Италије. То је сасвим слично. Шест година сам живјела у великом граду Наполију, који није толико сигуран, безбједан као овдје. У Градишки се осјећам сасвим слободно, у сваком смислу. Овдје идем у шопинг, шетам у граду… Чисто је, лијепи су и уредни паркови, близина је ЕУ, допада ми се ријека Сава… Била сам у више држава у региону, путовали смо Марко и ја. Схватила сам да заправо сви људи, у тим државама, које се различито зову, говоре истим језиком – закључа је Луиза.

Ученице
Јана Бијелић и Ивана Суботић су ученице основне школе у Градишки које похађају курс енглеског језика којег Луиза води у Удружењу „Мост“. Оне два пута седмично долазе на часове. Са Луизом су успоставиле веома блиску сарадњу, стекле обострано повјерење.

– То је за нас ново и богато искуство које нам је помогло да научимо енглески и да га практикујемо, да разговарамо и напредујемо у знању. Луизине заслуге за то су велике јер се труди да нам помогне – казале су нам Јана и Ивана.

На похвалама за своје ученице које су, током нашег разговора за Српскаинфо имале и преводилачку улогу, није штедјела ни Лујза.

– Јана и Ивана су, као и друге дјевојчице, које заједно с њима похађају часове енглеског, одличне. Веома су вриједне и посвећене учењу – казала је Луиза.

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић