Свакодневица у Градишки на скенеру пензионера Томе Антонића и Васе Бабића: Дневне дозе политичке анализе плус здравство и комуналије
Нема теме о којој не разговарамо, она не постоји, почев од љекара, љекарских прегледа и налаза, висине пензије, поскупљења, домаће и свјетске економске кризе, цијена и животних потреба и трошкова… реферишу пензионери Томо Антонић и Васо Бабић, на питање Српскаинфо, шта је на њиховом свакодневном скенеру у Градишки.
Пратимо и економију, причамо о Српској, Србији, Европи, Русији и Америци, свјетској политичкој ситуацији. Анализирамо политичке емисије, слушамо изјаве руководилаца и политичких вођа, пратимо скупштинске сједнице. У нашим разговорима, има и трачева, знамо ми и ту тематику и проблематику – причају Томо и Васо који се сваког јутра састају у пола девет.
Дужина шетње зависи од кондиције, тема и временских услова.
Јутрос смо разговарали и о ињекцијама, и њиховом утицају на болесне ноге и на кондицију, ставља Томо Антонић, на прво мјесто, проблем који га највише мучи и сикира.
– Двије сам набавио, по препоруци, примио их и опет исто, и даље ме боле ноге, мало мање али опет боли, више лијева него десна – прича Томо који гази двадесето пензионерско љето.
Васо, његов пријатељ и најчешћи сабесједник, дванаест година у пензији, посегнуо је за политичким темама.
– То је велика запетљанција, а често и зафрканција. Послије свега, мање знамо или боље рећи да нам ништа није јасно. Било би боље да не пратимо ништа, тада бисмо барем нешто схватили и закључили. Овако, ама баш ништа – закључио је Васо.
Томо и на то има допуну, одговор или амандман.
– Наша Скупштина, Републике Српске, мени дјелује као ватрогасно друштво, једни пале, други гасе, ко бајаги, па онда замијену улоге, они који су до подне палили, они као гасе и тако у круг. Ни ту ништа не схватам нити разумијем, изгледа да највише горе леђа народу којег они представљају – сматра Томо уносећи у причу и лична, породична искуства, подстакнута учесталим одласцима у иностранство.
– Причали смо и о нашима у Америци. Једна моја рођака, професорица је тамо рецепционерка а рођак, ветеринар по струци, постао је превозник. Многи одлазе и раде оно што им се понуди у иностранству, посао којег тамошње становништво неће да ради. Наше школе они много не фермају, не гледају да ли је тај човјек инжењер или професор, ево теби лопата или волан, женама опет болница или старачки дом а ви ринтајте, као стока – прича Томо, дијелећи парковску клупу са пријатељем Васом.
Рано је јутро, тек по неки пролазник застајкује, поздравља и жури даље. Њих двојица, кажу, одавно нигдје не журе. Комуналне теме у Градишки, такође су њихова честа тема.
– Много се посвећује парковима, саде цвијеће, постављају клупе, да пензионери имају гдје сјести и душу одморити. Градишка је лијеп и уредан град, све је близу, под ногу, што би се рекло. И друштвени живот је богат. Свакодневно су изложбе, програми, представе, промоције… Највише волим спорт, жао ми је што ФК „Козара“ не постиже добре резултате, као некада – описује Васо свој град, дијелећи мишљење са Томом који потврђује ове закључке.
Штампач и виљушкар
Некада сам, радећи у „Левити“ штампач за папир превозио виљушкаром. Сада и штампач и компјутер могу понијети под руком. Толико се технологија промијенила, напредовала, закључио је Томо Антонић, говорећи о напретку технологије о чему често свједочи у свом пензионерском окружењу.
Аутор: Милан Пилиповић