Титова комшиница из Кумровца у граду на Сави: Штефанија и Урош у Градишки евоцирају успомене на СФРЈ и Дан младости (ФОТО)

Сузних очију, због бујице емоција које су је запљуснуле док је заједно са супругом Урошем у Дому за старе у Градишки гледала прилог РТС о Дану младости и Титовим државничким тековинама, Штефанија Опачић, дјевојачки Кодрња рођена у Кумровцу, казала је за Српскаинфо да се она не може одрећи вриједности свога краја и државе коју је вољела.

Када сам пошла у први разред у школи у Кумровцу, први наш излет био је до Титове родне куће. То се десило 25. маја 1946. године. Тога се веома добро сјећам. Пјевала у школском хору испред куће – присјетила се Штефанија свога дјетињства и почетка школовања.

То су успомене које не блиједе, додаје, него добијалу нову димензију. Она каже да у Кумровцу мјештани и сада снажно чувају упомену на Тита и да су веома привржени његовим идејама.

– Прошле године Урош, мој супруг и ја, били смо тамо. Кумровец је и сада веома посјећен, многи људи, из свих крајева бивше Југославије и свијета тамо долазе, не само 25. маја него цијеле године. О томе ми је причала моја нећака која живи у Кумровцу. Увијек ми је драго када то слушам и када се помињу Кумровец и Тито. То је и мој завичај, гдје сам рођена 1939. године – са поносом истиче наша саговорница описујући раздаљину између њене и Титове куће.

Титова кућа је на бољем мјесту у селу него моја, поред ње је главна цеста а до моје је лошији пут. Од моје до његове куће је пола сата пјешачења а бициклом или аутомобилом само неколико минута, објашнајва наша саговорница географске карактеристике Титовог и свога завичаја.

– Сада је и до моје куће асфалт али некада га није било. Кумровец се временом мијењао и у бившој Југославији био је најпознатије село, са разлогом. Па ту је рођен највећи син свих наших народа и народности, како се то некад говорило а ја и сада вјерујем да је тако – љубазно, са великом сјетом на вријеме своје младости али и државе у којој је најдрже живјела, испричала нам је Штефанија.

Она је већ три године, заједно са супругом Урошем поријеклом из Суваје код Босанске Крупе, борави у Дому за старе особе “Резиденција Бакић” у центру Градишке. Она каже да јој је овдје лијепо, да је окружења пажњом и разумијевањем.

– Увијек размишљам о Титовим порукама, а када је он рекао, туђе нећемо своје не дамо и чувајте братство и јединство, као зјеницу свога ока, тиме је одредио суштину. Када је Урош пронашао на телевизији прилог из Београда о “Дану младости” мени је било тако тешко, стегло ме у грлу, а сузе су саме потекле. Па то је мој живот, период када смо се веселили нечему, када смо мало имали али били срећни – поручила је Штефанија Опачић, куварица по професији са дугогодишњим пензионерским статусом.

Урошеве успомене

Штефанија је Уроша први пут одвела у Кумровец 1960. године, да упозна њене родитеље а потом су заједно отишли до Титове куће.

– То је на мене оставило снажан утисак. Кумровец волим и памтим по више основа. Било је то за мене сретно вријеме, били смо млади, са много заноса и љубави. То нас је храбрило, подстицало, нудило обиље животних искушења. Дан младости је наш празник, и тада и сада. Државе се мијењају али нас двоје смо исти, његујемо исте вриједности и уопште нас не занимају туђа мишљења – каже Урош Опачић хвалећи такође и свој родни крај.

– Ја сам био комшија Боре Дрљаче, он је Тито за пјесму и за Подгрмеч. Када Штефанија потегне причу о Титу и пусти његов говор, ја пустим пјесму Боре Дрљаче. Тако нам је баш фино, Боро пјева, а Тито прича – препричао нам је Урош анегдоту из своје брачне свакодневице.

 

Аутори: Милан Пилиповић