Трубарење није глуварење него љубав и професија: Музичари из Врањске Бање 20 година свирају у Градишки (ФОТО)
Већ двадесет година, трубач Дане Зајковић из Врањске Бање суботом долази на свадбе у Градишки. Од почетка, мијењали су се чланови његове музичке групе, једни долазили па престајали, други се уклапали на њихово мјесто, али он није одустао.
Овдје, испред Културног центра или градске управе трубачи дочекују сватове, свирају младенцима, њиховој родбини и другим гостима. Долазе већином непозвани, али нису непожељни, спонтано прилазе, свирају, прате окићене сватове, веселе се у колу…
– Осјећамо се као и сви други гости. Срдачно смо прихваћени, награђени за своју свирку… Стављају новац у трубу, искрено, од срца… Колико год добијемо, задовољни смо. Позивају нас на ручак, нуде пићем. Овдје се осјећамо као у своме граду, у Врању. Нема ту разлике јер нас, некако једнако, познају и тамо и овдје – испричао нам је Зајковић сачекујући да младенци, послије потписа у матичне књиге, изађу вани и то обзнане свима.
Са Даном су колеге, трубач Јанош Асановић и бубњар Станко Крстић. Они су Данине и комшије из Врањске Бање.
– Имамо краћи стаж него Дане. Овдје долазимо петнаестак година. Народ је предусретљив, срдачан, добри су… Није труба овдје толико омиљена као на југу Србије али је опет сви воле. Ми смо исти народ. Овдје у Српској као и у Србији, сви устају на исте тактове, исте пјесме и музику – објаснио је Крстић околности које га привлаче да тако дуго и често долази у Градишку.
У Републици Српској, и у другим мјестима, осим Градишке, такође нас срдачно прихватају, каже Јанош Асановић.
Овдје ће, врањски трубачи провести, можда још једну суботу, најдаље до краја новембра па на зимску паузу.
– Наступају хладнији дани, свадбе завршавају за ову сезону… Ускоро ћемо кући. Радимо и на пијаци, имамо и других послова, приближавају се и празници. Треба и породици посветити бар неко вријеме, иначе годинама смо од куће, на путовању. Није то баш ни лако али, када смо се већ опредијелили за то, како ми кажемо, трубарење, нема више промјене – прича Зајковић, привржен труби и трубачкој авантури, сталној потрази за слушаоцима, за весељацима и забавама.
А трубарење, вели, није, како неки сматрају, наше глуварење. То је посао, занимање и љубав ових музичара.
Током епидемије корана, додаје, било је тешко јер је труба дуго стајала по страни, у запећку, одложена за боље вријеме. Дани су пролазили споро, мјесеци и године још спорије. Сада је ова дружина са југа Србије опет увјерена да се лоше искуство неће поновити.
-У част и славу, трубе и трубача?! – узвикнуо је неко иза леђа и јавио да младенци излазе из Културног центра у Градишки, испред којег смо упознали Дану, Станка и Јаноша.
Е, то је већ био знак за крај разговора. Прихватили су инструменте, засвирали „Ђурђевдан“ и кренули у сурет младенцима и сватовима.
Часак послије, размишљајући о теми коју смо начели, израчунали смо да од Градишке до Врањске Бање има 615 километра и да за путовање треба шест сати и пет минута. То је дуго путовање и велика жртва за љубав и за коју марку, еуро или другу новчаницу.
Уколико бисмо уобзири да наши саговорници ову дионицу прелазе старом „ладом“, онда је сасвим сигурно да то путовање траје и много дуже, уз услов да успутно не сретну сватовску колону.
Аутор: Милан Пилиповић