У овој кући живјело је 11 чељади: Сјетна прича о дрвеном дому Милића Бундала из Деветака код Новог Града (ФОТО)

Стара, дрвена кућа од храстових брвана и греда, у дворишту Милића Бундала, у Деветацима код Новог Града пркоси времену, ратовима и свакојаким недаћама. Непријатељске офанзиве, високи снијег, хладне зиме, вјетрови и олује, нису јој нашкодили.

Ова кућа коју је 1920. године изградио Миле Бундало, Милићев дјед, одавно на вјечном почивалишту у сеоском гробљу, стоји и подсјећа на пет генерација Бундала.

Они чувају успомену на свог претка и градитеља.

Сада су чувари куће Милини праунуци а Милићеви синови Мирко и Марио. Они су је премјестили на нови темељ, јер се стари, од камена, почео урушавати, а дрвене греде трунути. За чекање више није било времена, закључили су Милић и његови синови. Дједовина мора да се сачува, за нове генерације, некада бројне породице Бундало.

– Влага је захватила стару грађу која је почела да труне. Одлучили смо, заједно са оцем Милићем, да кућу заштитимо. На истом мјесту изградили смо бетонски темељ, са армираном плочом и подрумом. Пажљиво смо, биљежећи свако брвно и греду, сваки стуб, кућу демонтирали и опет, на новим темељима, све вратили на своје мјесто.

То нам је, на дрвеном степеништу, испричао Марио Бундало. Он је најмлађи потомак покојног Миле Бундала, градитеља куће.

Већина дрвених кућа у Деветацима, спаљена је у Другом свјетском рату или се урушила под теретом времена и старости. Ова кућа, опстала је, у инат многим недаћама. Сада је стамена. И пркосна.

– У Другом свјетском рату, усташе и Нијемци, током офанзиве на Козару, мимоишли су је. Нешто их је спријечило, пореметило план. Мој отац Гојко је причао, како се пред Нијемцима који су се фронтално приближавали кући, сакрио у грм трња. У кући је остао дјед Миле. Око грма биле су јагоде, родне и мирисаве. Нијемци су се позабавили јагодама, брали их, па отишли даље а нису примијетили оца у близини нити су обратили пажњу на дједа у дрвеној кући – испричао нам је Милић Бундало.

Он је рођен у овој старој кући, неколико година након Другог свјетског рата. Била је пуна. У малом простору, са двије собе, много чељади.

– Мој отац имао је осморо дјеце, моју браћу и сестре Љубу, Цвијету, Драгицу, Јанка, Миљку, Савку и Миру. У дрвеној кући живјели су и моја мајка Стоја и дјед Миле. Ту је живјело нас једанаесторо. У истом дворишту, била је и кућа стрица Ђуре, такође пуна, као и наша. Он је имао седморо дјеце. То су Боро, Перо, Роса, Милош, Миљанка, Милосава и Рајко. Спавали смо у слами, на земљи, није могло другачије. Били смо срећни, нисмо знали за боље. Мој дјед Миле и моја баба Љуба имали су четири сина и три кћерке, Цвијету, Јелу, Миљу, Јанка, Брфанка и већ поменуте Гојка и Ђуру – прича он.

Тако нам је, у великој зиданој кући на неколико спратова, испричао Милић Бундало. На неколико стотина квадрата њих четворо, супруга и два сина. Свако у просјеку, има бар по стотину квадрата на располагању.

Некада је по глави или по особи, на овом имању, било по неколико квадрата, највише два или три метра стамбеног простора. А били су срећни.

– Били смо млади, а младост је увијек лијепа и срећна. Данас имамо свега али здравља недостаје. Ја сам болешљив, био сам неколико дана у Болници у Приједору, не могу ни радити ни ходати него само посматрам синове док раде. Тако се присјећам свега, а велики терет сам претурио преко леђа. Два добра никако се не могу саставити. Некада сам био здрав и млад али сиромашан а сада имам свега, осим здравља. Ваљада је тако природа удесила, па се много и не жалим, не тугујем, немам коме – признаје он.

То је Милићев монолог, сјетна прича подстакнута нашим интересовањем за стару кућу и давнашње вријеме. У Деветацима поред Новог Града сада има много великих и лијепих кућа али је становника вишеструко мање него прије.

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић