“У пустом завичају разговарам са природом” Носталгична прича Миле Љубичића из Кукуњевца код Липика (ФОТО)

Миле Љубичић из Кукуњевца код Липика, отишао је из родног села прије тридесет година али своје огњиште, на којем је обновио кућу и засадио воћњак, никада није напустио.

Нови завичај пронашао је у Градишци, у Републици Српкој гдје је дошао, у избјегличкој колони, заједно са многим комшијама, родбином, својим земљацима.

Са Славонцима које је задесила иста судбина, често се састаје поред споменика, близу савског моста којег они доживљавају мостом спаса и слободе.

– Споменик од камена и поплочани плато у хладовини старих стабала је заправо Крајина и Славонија, мала територија гдје се углавном играју дјеца и тугују Славонци, због убијених сународника у прошлом рату, од 1991. до 1995. године, понајвише у акцији хрватске војске и полиције „Бљесак“ почетком маја 1995. године. Са сјетом, загледан у велики жељежни мост којим промичу колоне и трубе нестрпљиви возачи – прича за Српскаинфо Миле Љубичић.

– Споменик нас брани од заборава, за све што смо преживјели а то је велико, огромно и неизрециво бреме. То су тужне приче славонских мученика и страдалника, Срба који су се разишли по цијелом свијету. Ја сам остао у Градишци, да бих био ближе Кукуњевцу и Липику, гдје сам рођен, одрастао, младост провео и годинама живио – рекао нам је овај Славонац, којем се сјећање у драматичним сликама, изнова распаљује сваког маја.

Када свијет слави 1. мај, празник рада, када се многи веселе, додаје он, ми Славонци тугујемо, жалимо за својима, палимо свијеће и полажемо цвијеће на споменике или букете спуштамо у Саву.

Славонци, по традицији, дан прије годишњице масовног страдања организују вече сјећања, гдје оживљавају успомене, сусрећу се, разговарају о тешким данима рата али и успјесима које су постигли, расути у свијету.

– Славонци никада не заборављају своје родно мјесто, своја села и градове, мада нас ту најмање има, много мање него у Градишци, Републици Српској, Србији или Аустралији, Канади и Америци. Желимо задржати сјећање на родни крај, да наши потомци знају ко су и одакле потичу. Ако не можемо живјети тамо, имамо право и обавезу, сјећати се свога завичаја – са сјетом, прича Миле Љубичић, на клупи у парку, у Градишци.

Он машта да се, једног дана, у неко сретније вријеме, појави се неки нови Чарнојевић и врати их тамо гдје су Срби живјели вијековима, у Хрватску, у Славонију, Крајину.

 

– У Градишци смо као свој код свога. Наставили смо, послије бјежаније, онако како смо могли, запослили се, уклопили у нову средину. Овдје смо се скућили, започели живот, од нуле. Захвални смо Градишци која нас је прихватила и гдје се осјећамо веома угодно, добро, схваћени и подржани. Власт из овог града нас помаже и труде се да будемо равноправни чланови заједнице – објашњава Љубичић статус Славонаца у граду на Сави.

Ипак, у Кукуњевац, гдје је окрчио ратом опустошену и трњем зараслу земљу, често одлази. Јесенас је тамо засадио шљивик од 500 стабала, на површини од једног хектара.

– То је моја садашња, најважнија преокупација. У пензији сам а тамо, у Кукуњевцу нема с киме, много ни разговарати, осим са природом. Народа нема. Моје село је прије Другог свјетског рата имало 2041 становник. Трећина је монструозно страдала, убиле су их усташе, заклале, маљевима потукле, отјерали их у логоре из којих се нису вратили. У посљедњем рату, страдање је било још веће. У моме селу сада живи 187 становника – прецизно је Миле евидентирао и запамтио податке о своме селу.

Српскаинфо / М.Пилиповић