У школи било 140 ученика, сада нема никога: Драгутин Шмитран, бивши учитељ из Грбаваца под Козаром (ФОТО)
Када је из родне Козаре распоређен у сеоску школу у Грбавцима, учитеља Драгутина Шмитрана дочекало је 140 ученика. Било је то прије четири деценије. Сада је школа у овом поткозарском селу затворена.
Уистом објекту станују учитељ са супругом Видом и његова бивша колегиница Милена Васиљевић. Осим њих, школска врата, већ двије године нико не отвара. Отишла је одавде последња генерација ученика, без наде да би школско звоно ускоро, могло поново да се огласи.
– То је жалосно. Ово лијепо село има све мање становника. Ту сам радио 34 године. Прије Грбаваца радио сам у Горњој Јурковици и Цимиротима. Ипак, ово село прихватио сам као да сам у њему рођен. Ту су рођена моја дјеца, син и кћерка, који су такође отишли, као и многи други Грбавчани – описује Учо Шмитран, како га мјештани ословљавају, Грбавце и грбавачку школу, али и неодвоји проблем наталитета… О селу прича, као да исписује школску лекцију, писмени рад којег треба да прочитају његови ученици, комшије, омладина…
– Село је брежуљкасто, са безброј долина, потока, шумарака и воћњака, лијепих и модерних кућа. У Грбавцима су изграђени путеви, нема више блата у селу, као некада, а постоје и знаменити објекти, школа, црква… Ту је и споменик погинулим борцима неколико ратова и жртвама фашизма током њемачке и усташке офанзиве на Козару у Другом свјетском рату. У центру Грбаваца доминира стари храст, у црквеном дворишту, испод којег се, од врућине или невремена, може заклонити неколико стотина људи – приповиједа Учо Шмитран, као да ишчитава давнашњу школску задаћницу неког од својих најбољих ученика.
А таквих је било много. Ипак, он не скрива жал што су многе куће у Грбавцима су празне, и што је становника све мање и што село постаје све старије. Омладина одлази тражећи своје мјесто под Сунцем у другим срединама, градовима и државама, далеко од родних Грбаваца.
Учино сјећање на генерације ученика је свјеже а подаци прецизни, тачни. Некада је овдје, већ у јутро, чим Сунце избије иза козарских брда, у колонама, сеоским стражама, преко росних њива, уским путељцима прситизало много школараца, од првог до шестог разреда.
– У Грбавцима је шесторазредна школа основама прије него у Турјаку који је центар овог краја и гдје постоји осмољетка. Сада, нажалост, често свједочим о сахранама, на гробљу у близини старе и нове школе, у центру села. То је једино мјесто на које се Грбавчани враћају, из свијета, из других градова… Дешава се да покојника сељани и не познају, јер је давно отишао одавде – приповиједа Шмитран о недаћама али и љепотама села којег је заволио у младости, многе генерације научио словима и првим животним лекцијама, указао на вриједности које треба његовати.
Био сам и учитељ и васпитач, прича нам испред старе цркве, гдје га је на путу ка биралишту, зауставио неки његов ђак и почео пропитивати о сеоским темама и неким језичким новотаријама.
– Нема овдје никога, или се мени бар тако чини, да није био мој ђак. Неки, од првих генерација су већ пензионери или су сасвим близу окончања радног вијека. Сви су ми једнако драгу, као и ови млађи и, морам и то рећи, они ме уважавају, поштују, јављају се и поздрављају. Питају за савјет. То је мој највећи капитал и доказ да нисам бадава боравио, толико година у овом селу, којег се ни сада нисам одрекао – закључи учитељ Шмитран своју исповијест, на наша, сасвим неочекивана питања и случајан сусрет.
Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић