Живот посветила лијечењу болести ока: Афтаба Дубичанац, зачетница савремене офталмологије у Градишки

У Градишки је свима одавно јасно, послије изговореног имена Афтаба, да се заправо мисли на Афтабу Дубичанац, зачетницу офтамологије у овом граду, угледног специјалисту и омиљену суграђанку.

Прије пола вијека Афтаба је ударила темеље савремене офтамологије у Градишки које и сада надограђује. Без обзира на пензионерски статус остварен прије петнаест година, она се бави послом којем се давно посветила свим својим бићем.

– Медицину сам студирала у Ријеци и у Нишу. Од 1974. до 1979. сам радила као љекар опште праксе – започиње причу о својим почецима у медицинској струци.

– Годину дана била сам била на специјализацији у Бањалуци, а двије на „Ребру“ у Загребу, гђе сам и положила специјалистички испит. Тада сам постала први офталмолог у овом граду. До тада су специјалисти долазили из Бање Луке, у Градишки Дом здравља и у Болницу – присјећа се Афтаба својих почетака у професији коју и сада, једнако воли.

Знање и искуство стицала је током цијелог радног вијека, у европским здравственим центрима па чак и у Либији, гђе је радила пет година. Ипак, Градишка је за њу, као и њеног супруга, угледног професора Касима Дубичанца, својеврстан центар свијета. Афтаба радо говори о почецима ове важне гране медицине у граду на Сави.

– Офталмологија, као офталмолошка амбуланта у Градишки настала је 1981. године, када сам се овђе вратила, након специјализације. Прије тога код нас су долазили специјалисти из Бањалуке, једном или два пута седмично. За компликованије проблеме и интервенције, наши пацијенти су морали путовати у Бањалуку. У то вријеме, било је овђе заиста много пацијената. Била сам одлучна да успоставимо нашу службу, која ће свакодневно радити, и која ће бити добро опремљена – сјећа се Афтаба утемељења офталмолошке службе али и заноса којим се радило и градило, којим се Градишка подизала на привредном, друштвеном и сваком другом плану. Здравствени сектор имао је изузетно важно мјесто..

– Први корак било је изналажење адекватног смјештаја, просторија које дугорочно могу задовољити потребе офталмолошке службе. У, тада новој болничкој згради, није било мјеста, све је већ било попуњено. Напокон смо у дрвеној бараци пронашли велики, функционалан простор који је одговарао будућој служби. Ту сам направила распоред, одредила собе за пријем, љекарску собу, потом собу за прегледе, за мање офталмолошке захвате, тамну односно мрачну комору и за остале потребе. Знала сам, на основу искустава из Бањалуке и Загреба, како је требало просторије уредити и распоредити службу. Била нам је потребна пристојна очна амбуланта. Била сам упорна и одлучна. Офталмолошка опрема, наизглед ситна помагала и апарати, била је скупа, али без тога се није могло – казала је Афтаба, која је своје сјећање и искуства изнијела за потребе филма о историјату, зачецима и раду градишке Болнице.

– Имала сам и среће у свему јер је у то вријеме директорица Болнице била Мара Дринић. Она је по струци економиста, дакле изван медицинске струке, али врло практична и одлучна да унаприједи ову службу. Мара је непогрјешиво препознавала праве потезе и одмах ишла у правцу рјешења. Отишле смо у Загреб и купиле дијагностички и офтамолошки сет. На Сајму медицинске опреме, Мара и ја смо сву опрему набавиле, ја сам предлагала а она куповала. То је мене усрећило јер сам напокон могла радити пуним капацитетом и примјењивати стечена знања. У то вријеме овђе је било много пацијената. Чак три медицинске сестре, Драгица, Рада и Азра су са мном радиле по цијели дан, колико год и кад год је требало – испричала је Афтаба подсјетивши да су потребе биле велике, али снаге и воље није мањкало.

– Радили смо на великом и необрађеном терену. Имале смо много снаге и елана за посао. Углавном, све је било успјешно и добро. Нама су, ианче, припадали и Дубица и Србац. Да бисмо умањили долазак пацијената из Дубице, четвртком сам послије десет путовала у ту општину и примала пацијенте. Десет година сам, једном седмично путовала у Дубицу и тамо радила. Све сам стизала и са вољом радила. Ништа ми није било тешко. Није било чекања нити наручивања као данас, ово је нешто друго. Сада се заказује, договара, чека… Бол не може чекати – сматра Афтаба, упоређујући медицинску праксу тада и у садашње вријеме.

– У то вријеме било је много посла. Радила су предузећа, фабрике, производња а радници су били изложени повредама. Није ту за мене било радног времена јер хитноћа не може чекати нити се повреда може планирати. Враг не мирује и он увијек ради, дану и ноћу. А шта је за човјека горе и теже, него повреда ока. Нико ту ништа није плаћао, нити је ко за то питао. А тражили су ме у свако доба дана, и свуда, на сваком мјесту. За толики посао била су потребна бар још минимално два а оптимално пет офталмолога. И за то сам се изборила али веома тешко. Борила сам се за офталмолошке специјализације љекара који живе у Градишки, који неће послије отићи. У томе сам, такође била успјешна – сматра Афтаба Дубичанац, објашнајвајући за Српскаинфо стрпљиво и детаљно, многе периоде настанка и развоја офталмолошке праксе у Градишки.

Анегдоте

Афтаба препричава и многе анегдоте из своје богате праксе.

– Недавно, дуго сам се борила да утврдим прецизну дијагнозу старијој пацијентици која лоше чује а још лошије види. Тек, када сам напокон у томе успјела и дала јој наочале адекватне диоптрије, она ми се, усхићено, обратила – рекла је.

– Ах, драга Афтаба ала си ти остарила а памтим те добро из бољих времена – исприча нам је Афтаба једно од искустава из своје ординације. На сеоским утакмицама, препричава још једну анегдоту, када се публика наљути на судију и посумња у његове одлуке, и тада мене помињу.

– Е мој судија, ништа ти не видиш. Па ти мораш код Афтабе, послије утакмице, милом или силом. Тако говоре у нашим селима а ја то доживљавам као анегдоту и као признање – испричала нам је Афтаба Дубичанац, коју ведар дух није напустио.

М.Пилиповић